Никола Калабић је рођен 20. децембра 1906. године у По­д­но­вљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јо­ке. До­био је име по деди, успешном трговцу. Он је саградио кућу у ко­јој је Ни­ко­ла рођен, а коју су Немци порушили током Другог светс­ког ра­та.

Milan i Nikola Kalabic
Никола са оцем Миланом Калабићем

Николин отац је био аустроугарски жандармеријски офи­цир. Када је избио Први балкански рат, 1912. го­ди­не, прешао је Дри­­ну и ступио у српску војску. Постао је ратни херој, носилац де­сет од­ли­ковања: Карађорђеве звезде, два Бела орла, две Златне ме­­даље за храброст, Сребрне медаље за храброст, Албанске спо­ме­­нице, Спо­менице ослободилачког рата 1912, Споменице 1913. и Спо­­ме­ни­це 1914-1918. Приликом пензионисања, 1929. године, имао је чин ка­петана прве класе, који је добио 1923. године.

Војничка књижица Николе Калабића

Никола је завршио шест разреда гимназије, а затим, је 1925. го­дине, уп­и­сао Средњу техничку школу, геометарски одсек, у Бео­г­ра­ду. Дипломски испит је, после две године, положио добрим ус­пе­хом, чиме му је призната ”теориска спрема за позив геометра”.

Потом је, 2. октобра 1927, Никола упућен на одслужење војног ро­ка. Служио је тзв. ђачки кадар, у Ђачкој чети Инжињерске под­офи­цирске школе ”Краља Петра Великог Ослободиоца” у Ма­ри­бо­ру. У чину каплар-ђак, изашао је из војске 11. јула 1928. године. Са собом је понео карактеристику већ типичну за свој темперамент: с једне стране, ”владања врло доброг, здрав, тих и миран; слу­жбу врши врло добро, способан за десетара и помоћника водника”, а с друге стране ”кажњен са седам дана притвора”. Ипак, Николин ста­решина је закључио: ”Заслужује препоруку”.

У војничкој књижици пише да је Никола имао плаве очи, што није тачно – очи су му биле зелене, као и сестри Ангелини. Са 180 центиметара био је, за оно доба, веома висок човек, а уз то, како је записао војни лекар, ”јаке развијености”.
Николина развијеност потицала је отуда што се бавио спо­­р­том. Био је члан сокола, у више места у којима се школовао и, ка­с­­­није, у којима је живео. У нешто старијој доби, Ни­ко­ла је био и ин­­­­­структор у соколским удружењима. (У оно до­ба, соколи су били нај­­­чешћа спортска друштва; бавили су се уг­лавном гимнастиком и ат­­­летиком.) Као спортиста, Никола је словио за ”заклетог” не­пу­шача (супротно од његове карикатуре, ко­ју су комунисти при­ка­зи­ва­ли у својим књигама и телевизи­ј­с­к­им серијама).

Портрет Николе Калабића пред рат

Са добром препоруком из војске, Никола је наредних го­ди­­на по­зиван на војне вежбе, на којима је спреман за офици­р­ски чин. У његовој војној књижици евидентирана је само војна ве­жба из 1929. го­дине, која је трајала два месеца – од 3. августа до 3. октобра. По­ш­то се добро показао, указом број 8.682 од 11. априла 1930, са рангом од 17. децембра 1929. године, уна­пре­ђен је у чин инжењеријског пот­поручника. Унапређење је об­­јављено у Службеном војном листу за 1930. годину, на стра­ни 784. На ранг листи резервних официра во­ђен је на страни 750.

По одслужењу војног рока, Никола је радио у катастарској секцији у Нишу, као катастарски приправник. Ту је спремао државни стручни испит за геометра, који је, из прве, положио врло до­брим успехом, од 2. до 4. децембра 1930, пред петочланом ко­ми­си­јом.

Никола Калабић са својом породицом

Током школовања у Београду, Никола је упознао годину дана млађу ко­легиницу Стајку (коју су после сви звали: Борка), рођену у Рајковићима код Ваљева, у по­родици старих радикала – пашићеваца. Борка описује Николу као ”на­о­чи­тог и отреситог” младића, који је ”волео да по­могне”. Борка и Ни­кола ве­нча­ли су се 1929. го­ди­не у ва­ље­вској цркви, а сле­де­ће године, 3. авгу­ста, родили су им се бли­занци Мирјана и Ми­лан. Прву службу до­били су у Београду. Ус­­ледио је премештај у Аранђеловац, и на­јзад у Ваљево.

Са младенцима је жи­ве­ла Николина мај­ка Јока, а до уд­аје, око 1935. године, и сестра Ангелина. Међутим, после две године Ан­ге­лина је напустила мужа, оставши, до краја жи­вота, са Ка­ла­бићима. За мужа каже да је био ”тежак човек, коц­кар и пи­ја­­ница”. Никола га је, по венчању, запослио у ва­љевској Ка­та­ста­­рској управи, али он ипак није могао да се сре­ди. Ангелина је имала бољих прилика за удају, које су пропале пошто је мајка Јока, по старинском оби­ча­ју, желела да јој женско дете што дуже остане у кући, да би породица имала једног радника више. Никола је био против тога. На по­ро­дичној слави, Светом Ђорђу, лепо је примио једног младића, који је, како изгледа, дошао да запроси Ангелину, у договору са њом. Али, због Јокиног противљења, прилика је пропала.

Никола (у средини) са Борком (лево) у Ваљеву

Раних тридесетих година Никола је постао активни члан Уд­ру­же­ња четника, којим је председавао војвода Коста Пе­ћа­нац. Ту се до­бро показао, па је 1936. године одликован орденом Ју­гословенске круне.
Од 1932. године Никола је био начелник Катастарске управе у Ва­љеву, а ту је радила и Борка. Калабићи су спадали у ред угледних, добростојећих породица. Негде до 1940. године Никола је во­­зио мотоцикл, а онда је купио ауто – велики амерички ”бју­ик”. О тим данима, Борка је сведочила:
Важили смо за имућнију породицу. Кола смо возили кад их је ретко ко имао. Никола је био права боемчина и дру­га­р­чи­на. Во­лео је друштво, песму и шалу. Лудовао је за коњима, го­то­во их је више волео од људи. Возећи чезе, тркао се често са во­зом, говорећи са сетом како је песник Сергеј Јесењин своје­вре­ме­но плакао када је ма­­шина претекла коња.

Никола Калабић

Први дан рата, 6. април 1941, резервног инжењеријског по­ру­ч­ни­ка Николу Ка­лабића затекао је у кревету: нога му је била у ги­псу због по­вр­е­де у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни ра­според. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о ра­су­лу ју­го­сло­вен­ске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком за­ро­бљеништву, ра­њен, налази генерал љуба Но­ваковић, командант ваљевског гарнизона. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је од­нео неопходне по­тре­пшти­не на Бу­ку­љу. На овој планини се тада налазио војвода Ко­ста Пећанац, у чију је четничку организацију генерал Но­ва­ко­вић одмах сту­­пио.


Пећанац је поставио Николу за свог обавештајног официра на под­ручју Шумадије и Београда, произвевши га у звање Вој­­воде церског и ва­љевског. Борка је приговорила Ни­коли на ње­говом од­ла­­ску у че­­тнике, на што је он одговорио: ”Пречи су ми краљ и ота­џ­би­на, заклео сам се”.
Према Боркином сведочењу, Никола се вратио са Букуље по­сле свега три дана. Пе­­ћанцу је поручио да га на­пу­шта за­то што је ”кре­нуо са Недићем”. ”Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. То ни­је могао да прихвати, го­во­рио је да се ропства треба ос­ло­бо­ди­ти, нипошто би­ти роб. Како су вести биле све горе, од­лу­чио је да пође у бо­р­бу”, сведочила је Бо­рка.

Дражин поздрав - Никола Калабић иза Драже

За пуковника Дражу Михаиловића Никола је сазнао од уг­ле­­д­ног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Про­ти­ћевим писмом-препоруком, према Боркиним речима, кас­­ног ле­та 1941. године Никола одлази на Ра­вну Гору.

Три дана из Боркиног сећања заправо су три или четири ме­сеца, колико је Никола заиста провео у четничкој организа­цији вој­воде Косте Пећанца. Калабићев одлазак код Пећанца, у тој пр­вој фази рата, био је логичан избор. Пећанчевој организацији при­к­ључили су се и многи други родољуби, међу којима и мајор Дра­гутин Ке­се­ровић. Али, ускоро се показало да Пећанац није у стању да ис­пуни поверени задатак, пре свега због дубоке старости. ње­гову организацију постепено је поти­ски­вала и надјачавала Дра­жина герила, да би је крајем године и формално заменила (у смислу законских овла­шће­ња). Догађај који је преломио судбину вој­воде Косте Пећанца био је његов састанак са делегатом немачке К­оманде Србије, у но­ћи између 27. и 28. августа 1941. на Букуљи. По­сле овога, мно­ги су напустили Пећанчеву организацију и оти­ш­ли на Рав­ну Гору.

И Никола Калабић се, према сведочењу његове жене, ”пун гор­чине” вратио са Букуље. По једном куриру, послао је Пе­ћанцу цр­ну четничку униформу коју је дужио, као и добијена овлашћења, а потом је, са препоруком адвоката Свете Про­тића у џепу, кренуо пут Равне Горе.

Према сведочењу поручника Звонимира Вучко­ви­ћа, команданта Таковског четничког одреда, Дражини команданти из области Ваљева дочекали су Калабића непријатељски, јер им је, због своје популарности у народу, био велики конкурент. Зато су они Калабића до Равне Горе спровели везаних руку. Прва Ни­ко­ли­на дужност била је – командир Дражине Пратеће чете. После два ме­сеца, током новембра, ње­гова Пратећа чета постаје Чета Горске гарде, да би током 1942. године прерасла у Бригаду Горске гарде.

Тако се, у кри­тичним тренуцима устанка 1941. године, у борбама најпре про­тив Немаца а потом и против комуниста, Калабић налазио у непосредној Дражиној близини.

Говор Николе Калабића

Никола је од првих дана сматран једним од најбољих опе­ративних официра. О гласу који га је пратио све­дочи и једно писмо мајора Захарија Остојића, начелника Опе­ра­тивног одељења Вр­хо­в­не команде, Дражи, од 26. априла 1942. године. У то време, Вр­хо­вна команда са пратећим јединицама је, избегавајући немачке по­те­ре, до­шла на Голију. Остојић најпре упознаје Дражу како је ус­пео да оформи митраљески вод, а затим каже да је у току фор­мира­ње чете аутоматичара. Тај задатак поверио је управо Ка­ла­бићу:
“Наредио сам Николи да формира укупно 4 вода по 30 људи. Сви би требали да имају аутоматска оружја. Тако ћемо имати је­дну јаку ударну снагу за сваки случај.”

У извештају влади у Лондону од 27. јуна 1942. године, у коме говори о организацији Врховне команде, Дража убраја Ка­лабића ме­ђу неколицину својих најближих сарадника.

Милослав Самарџић

ПРОЧИТАЈТЕ ЧЛАНАК

ОПЕРАЦИЈА "ХАЈКА"

Прва немачка офанзива у Србији 1944. години названа је ”Треибјагт” (”Хајка”), а изведена је против Смедеревског корпуса, Горске краљеве гарде, Церског и Мачванског корпуса Југословенске војске, односно Дражиних четника.”Наредио сам Николи да формира укупно 4 вода по 30 људи. Сви би требали да имају аутоматска оружја. Тако ћемо имати је­дну јаку ударну снагу за сваки случај.”

У извештају влади у Лондону од 27. јуна 1942. године, у коме говори о организацији Врховне команде, Дража убраја Ка­лабића ме­ђу неколицину својих најближих сарадника.

Pelicula

A modern theme for the film industry & video production